Autor: Иља Здањевич Broj strana: 225 Format: A-5 Povez: Тврд Cena: 900 дин. Biblioteka: Oblast:
Ocena

Иља Здањевич – Усхићење

Ако се ради о књижевноуметничким текстовима, за преводиоца не постоји „лак задатак“. Тим пре ако се ради о тексту аутора попут Иљазда – аутора несагледиве имагинације и иновативности, специфичног и беспрекорно обликованог стила. Позиција преводиоца као онога чији је задатак да што верније пренесе смисао текста, притом не одступајући од свих његових личних карактеристика, од безброј нијанси поступака индивидуације самог тог смисла у процесу његовог обликотворног порађања, тиме се додатно усложњава.
У случају мог превода  „Усхићења“, сва предзнања о техникама превођења, као и она о стваралаштву самог аутора и књижевноисторијском контексту у коме се оно налази као да су пала у воду. Иљаздов текст ме је зграбио попут стихије у којој су у самом зачетку избледели сви моји покушаји његовог интерпретирања, у којој су се сви покушаји стављања текста у однос са оним што му је спољашње и страно, као што су историјске или литерарне реалије и њихове интерпретације и теоријска уобличења, показали као несувисли. Лакоћа са којом Иљазд у свом роману спаја и преплиће безброј значењских, просторних, временских и жанровских линија и слојева ме је већ на правих пар страна разоружала и дала ми јасан наговештај да „живот текста“ не треба тражити ни у ономе што је de facto изван њега, (тј. у интертекстуалним или теоријским поклапањима) али ни у мноштву његових појединачних процветавања и експлозија, у словесном врењу његовог изобиља. Живот Иљаздовог романа открио се у препуштању његовом ритму и мелодији, у ослушкивању говора његовог дисања и откуцаја срца, суштински песничком, датом попут неухватљивог иљаздовског „блага“ у пукотинама, размацима, паузама и зјаповима између тек секундарног богатства речи, слика и догађаја који од њега потичу.   
Говор Иљаздовог „Усхићења“ је управо онај „пој вечног понављања“, животворно певање живота самог, који се у свом изобиљу излива у језик. Његови мотиви и слике разбијају огледало симболичког и продиру право у архетипско, сцене његовог сижеа су неомитологеме вечитих циклуса рођења и бујања, гашења и смрти. У ритму  и звучању приповедања прозно су кодирани најдаљи домети руске уметничке авангарде почетка ХХ века – анђеоски и заумни језик Хлебњикова и Кручониха, гласовне експлозије Бурљука, Каменског и Терентјева, превратничка и надлогичка поетика Маљевича, конструктивистички перфекционизам Татљина – сви наткриљени и хармонично сједињени у још једној ипостаси Иљаздове бесмртне идеје „свештаства“, у блиставом Усхићењу које брише све границе и враћа усхићеног на сам извор бивства као таквог.

Милан Вићић