Autor: Григорије Служитељ Broj strana: 248 Format: A-5 Povez: Тврд Cena: 1000 дин. Biblioteka: Oblast:
Ocena

Григорије Служитељ – Савелијеви дани

Јевгениј Водолазкин

ГРИГОРИЈЕВИ ДАНИ

Затекавши у свом поштанском сандучету текст с називом „Савелијеви дани“, по навици сам покушао да
погодим о чему говори. Асоцијације су ишле у два правца – у правцу историјске и у правцу сеоске прозе. Имају ли се
у виду „Дани Турбиних“, пре ће бити – историјске. Испоставило се да је роман о мачку. После неколико првих пасуса, већ нисам могао да се одвојим од читања. И ствар уопште није била у мачку (мачке бескрајно волим), већ у одликама самог текста. У њему није било ничега од оног што обично одликује писце почетнике – овде је звучао моћан, спокојан глас мајстора.
Власник тога гласа је Григорије Служитељ, глумац Студија позоришне уметности. Када сам доцније претпоставио да то, вероватно, није његов први роман, одговорио је да је – први. Ето, има на пољу позоришне уметности и тога. Не знам како је то могуће.
Уосталом, овде није у питању тек студио – Женовачово позориште. Он има особено ухо за књижевност. Већи део представа Сергеја Васиљевича заправо су драматизације књижевних текстова. Нисам баш уверен у то да ће ово
позориште у пуном саставу ући сутра у руску књижевност, али сама чињеница да је аутор „Савелијевих дана“ оданде
– јесте симптоматична. Глумци и писци веома личе: и једни, и други глуме нечији живот. Различито, али глуме. Писци се завлаче у кожу војника, фризера, председника – и привремено постају и један, и други, и трећи. У сваком тексту који пишу, принуђени су да играју апсолутно све улоге. Њихова игра престаје с тачком стављеном у тексту. Код глумаца, на
против, она почиње управо у том тренутку. Писци су трома бића, с јаким непостављеним гласовима. Гестови су им безвредни. Свесни тога, они нерадо читају своје текстове у присутству глумаца. Шкртим сценским средствима (спуштен поглед, подигнута обрва) глумци саопштавају писцима своје мишљење о њиховим интерпретаторским особинама.
Уједно, ни писање текстова од стране глумаца није баш нарочито раширена појава. Глумци знају да ће у таквим случајевима писци, без обзира на оскудност мимике, увек пронаћи у себи израз некакве ведре туге. Јасно разгра
ничење сфера делатности јесте услов симбиозе писаца и глумаца.
Али бива и тако да се талентовани глумац и талентовани писац сједињују у једној личности. И тада оба дара
почињу да делају зајенички, појачавајући и негујући један другог. Тако се десило код Григорија Служитеља. Као
стручњак за књижевност, не напуштам покушаје да објасним рађање писца у пуној стваралачкој зрелости. Могао
бих да претпоставим да изговарање добрих текстова са сцене васпитава књижевни стил у човеку – независно од
тога пише ли он или не. Али (не као стручњак за књижевност) мислим да истински дар заправо нема објашњења.
Мачке нису нова тема у књижевности. Нећу набрајати све оне који су писали о овим древним и неприкосновеним
животињама, иако их евидентирам у мислима. Нећу такође говорити ни о томе да се иза мачака сваки пут назиру љу
ди, и чак нећу споменути онеобичавање по Шкловском. Рећи ћу само то да су Служитељеви јунаци – ма ко били,
мачке или људи – прави. Усамљеници и патници, они који се смеју и који воле. Љубав у овом роману заслужује посе
бне речи. Она је – тако се некако десило – платонска. Најузвишенија од свих љубави. Читајући „Савелијеве дане“, схватао сам како ме походи мисао о томе да је у овом роману аутор постао истински мачак. Занимање некарактеристично за житеља престонице, може се рећи – егзотично, али за писца – веома важно. Својим романом аутор је доказао да од сада може да се преобрати у било кога, а ми, који седимо у партеру, ми ћемо, задржавши дах, пратити његова преобраћања.
Плакаћемо и смејати се. И радовати се томе што се у нашој књижевности појавио овакав Савелије.
Па, и овакав Григорије, наравно.