НИКОЛАЈ ФЈОДОРОВ – Туга за Константинопољем

Фјодоров је изнад свега филозоф две велике идеје: колонизације свемира (коју назива „спиритуализацијом“) и физичког васкрсавања мртвих. Обе се људима и данас могу чинити шокантним – како ли су звучале пре 120 година можемо само да нагађамо (и дивимо се Фјодоровљевој храбрости)! И не само то: већ ће се оба та велика пројекта остварити доследном и планском употребом достигнућа рационалне науке и на њој засноване технологије. Ово треба нарочито нагласити: Фјодоров није заговарао мистично религиозно ускрснуће мртвих на Страшном суду или неку од сродних теистичких концепција. Мада најдубље религиозан у смислу руског православља, он је сматрао да тај облик ускрснућа стоји ван времена (на сличан начин на који је акт стварања света сам ван времена), а да се претходно мора испунити васкрснуће мртвих кроз материјални, дакле научно-технолошки, прогрес, чиме би се укинула једна од „великих неправди“, тј. поред других облика неравноправности против којих је писао (полних, имовинских, итд.) он је искрено доживљавао као етички проблем неравноправност између сада живих и мртвих људи.