Владимир Меденица – Триптих за генија

Текстови сабрани у овој књизи објављивани су и раније, истина, у нешто другачијем, измењеном или скраћеном облику, већ према прилици. То се односи и на неке делове из Додатака.
Све њих карактерише упорно истрајавање на „метафизичкој“, оностраној димензији, све време присутној у тумачењу како животописа самих јунака ове књиге (њиховог порекла, пре свега), тако и садржине и смисла њихових дела. Молим читаоца да има у виду да ту димензију ја доживљавам дословно, дакле, као заиста постојећу стварност, а никако не као књижевну ус-ловност, као, рецимо, некакву метафору, што опет значи да је она пре плод свега другог, само не намерне, да тако назовем ту врсту „фолирања“, интерпретативне екстравагантности. На овим текстовима, дакле, отиснут је печат мог живог уверења у прожетост свега земаљског оностраним. Желим да додам и да су они резултат надахнућа једном од највеличанственијих икада написаних „мистичних“ књига – Ружом света Данила Андрејева. Идеја весника и весништва, то јест генијалног уметника и поруке његовог дела, већ је на особен, само генију својствен начин исказана у тој књизи: весници су, по Андрејеву, сасвим посебна врста ствара-лаца, мислилаца и уметника који наступају или, боље речено, иступају са новим планетарним, космичким идејама које утичу на токове земаљског развоја, на политичку и културну историју човечанства. Уосталом, та је идеја, наравно, опет на један особен, не мање генијалан начин, исказана и у Хармсовој причи Посетили су ме весници. Ако пак у овој књизи и има неког доприноса тези Данила Андрејева, тог видиоца над видиоцима и, сасвим сигурно – весника (доприноса у смислу њеног потврђивања и поткрепљивања), онда је он пре успутан и случајан, него што је плод свесне намере.
Ова књига је, то овде посебно желим да истакнем, скроз и наскроз ненаучна, и ако се чи-таоцу учини да у њој има нечег истинитог и веродостојног, онда он треба да зна да то ни у ком случају не припада труду науке, то јест истраживању вођеном научним методом, то никако, а једино што би у њој могло да се доведе у каквутакву везу са том методологијом, јесте њено отворено показивање својих слабих страна, то јест нешто као уподобљавање захтеву за оповргљивошћу теорија (уосталом, и у есејима се крије некаква теоријa, зар не?), односно методском захтеву да теорија мора бити постављена тако да може бити оповргљива, што је, узгред буди речено, једина врста „отворености“ коју мој „затворени“ ум може да прихвати. Тако, будући далеко од науке, у овим текстовима сам, према томе, далеко и од оних типично научних предрасуда у односу на „оностране“ чиниоце самог стваралачког акта. Уосталом, то ће лако моћи да уочи свако чим почне да чита ову књигу.
Елем, есеј Бела крила је први пут објављен у зборнику Хармс – авангард (делови текста су преведени на руски језик), у издању Филолошког факултета у Београду 2006. године, чији је уредник и приређивач била проф. др Корнелија Ичин, а у коме су сакупљени реферати са истоимене конференције. На српском језику есеј је у целини објављен у часопису Зенит (Бео-град, бр. 14, 2014), који је, нажалост, престао да излази, а који је дуги низ година уређивао и ентузијастички у животу одржавао Срђан Станишић. Текст који се појављује у овој књизи је проширен у односу на раније објављене верзије, будући да се у њему цитиране и неке кратке приче Данила Хармса којих претходним издањима овог есеја није било.
Есеј о Андреју Белом Повратак анђела представља проширену верзију поговора напи-саог за роман Московски чудак (Андреј Бели, Московски чудак, Београд, 2014, Логос/АЕД Студио, стр. 215241) а који у том издању није потписан. Московски чудак је, иначе, први део романа Москва, чији су други део, Москва на удару, исти издавачи објавили 2015.
Есеј Црна крила (Михаил Врубељ) први пут је објављен у зборнику у коме су сабрани материјали и реферати са конференције Авангард и идеология: русские примеры, одржане на Филолошком факултету у Београду 2009. године. Делови есеја преведени су на руски језик. На српском језику, али у потпуно „прекомпонованој“ варијанти у односу на овај из књиге, текст Црна крила појавио се 30. априла 2016. године у часопису Нација Онлајн (http://www.enacija.com/ под називом Претеча црних крила). Поред тога, у односу на текст који је објављен у часопису, овај који је сада пред читаоцем допуњен је и краћим запажањима, која, како ми се чини, отклањају могуће недоумице и умногоме појашњавају моје схватање Врубељевог сликарства.
Што се пак тиче текстова објављених у Додацима, неки од њих су и раније штампани као, на пример, текст Из историје једнога романа (објављен као предговор књизи: Данил Хармс, Где сте ви, Пушкине, Београд 1997. Логос/Ант, у преводу Корнелије Ичин) или пак Претеча црних крила (Леонид Андрејев), који је објављен као поговор књизи: Леонид Андрејев, Јуда Искариотски, Тиса/Логос, Београд, 2005). Наравно, оба текста се овде штампају у донекле измењеном облику. Остали пак „додаци“ немају „претходника“, они су писани успут, док сам читао и исправљао главне текстове Триптиха за Генија (осим дела под називом Супрамодернизам који је изговорен на већ поменутој конференцији Авангарда и идеологија.