Лео Перуц – Снег Светог Петра
Белешка о писцу и делу
Снег Светог Петра трећи је роман Леа Перуца (1882-1957) који се појављује пред нашим читаоцима. Приликом првог објављивања, 1933. године, прошао је слабо у поређењу са његовим ранијим бестселерима: након доласка нациста на власт, све књиге Перуцовог издавача Золнаја (Зсолнаy) проглашене су непожељним за дистрибуцију у немачким књижарама, чиме је круг његовог читалаштва углавном сведен на Аустрију. Поновну рецепцију доживео је, заједно са осталим Перуцовим романима, тек крајем осамдесетих година прошлог века. То је свакако штета, јер се Снег Светог Петра бави различитим темама које су биле изузетно актуелне у доба његовог настанка, али и деценијама касније, а мотив наговештен у наслову готово је визионарски искоришћен. Каснији романи, од Шведског коњаника до постхумно објављеног Леонардовог Јуде, нису се бавили савременим тренутком.
***
У Снегу аутор експериментише укрштајући различите књижевне технике и жанровске елементе: слично као и у неким ранијим делима, Од девет до девет и Мајстору Судњег дана, Перуц овде виртуозно користи лик непоузданог приповедача, тако да се кроз наговештаје пружене у тексту могу изградити два противречна читања романа – један у духу психолошке фантастике, а други на граници са научнофантастичним жанром. Пажљивом читаоцу неће промаћи тренуци колебања нити честе противречности у Амберговом извештају, као ни лајтмотивска употреба одређених детаља – од помињања Зимске бајке преко набавке аутоклава до најважнијег, поновног искрсавања питања „Зашто вера у Бога нестаје са овога света?“ који појачавају претпоставку да се ради о кошмарном сну. С друге стране, заплет тог кошмара је и сувише детаљно и логично разрађен да би се тек тако одбацио.
Перуц, наиме, описује донкихотски покушај барона фон Мелхина да поврати религију у савремени свет. Барон притом користи чисто научне методе: покушава да синтетизује кључни састојак ражане главнице, који сматра неизоставним покретачем верског заноса код људи, и да његову делотворност испроба на својим сељацима. Не изненађује што је Перуц за баронове опите одабрао управо ражану главницу, из које је Алберт Хофман неколико година касније синтетисао лизергинску киселину, потоњи ЛСД – халуциногени ефекат ове гљиве био је познат одраније, а заметак идеје о њеној вези са верским покретима налазимо већ у Перуцовом раном роману Од девет до девет.
Овде, међутим, није крај Перуцовој вештој конструкцији нити његовој далековидости: тако, барон планира да управља вештачки пробуђеном вером у Бога и да за новог немачког цара крунише далеког, непознатог потомка Фридриха ИИ. Избор овог средњовековног владара и читав низ антимодерних идеја које барон заговара заправо живо подсећају на идеје Штефана Георгеа и његовог круга, а пре свега на Ернста Канторовица и његову утицајну и популарну биографију Фридриха ИИ. Тим путем Перуц прикривено критикује култ личности са готово месијанским цртама, који је тридесетих година био у оштром успону. Док се у самом роману као нова вера нашег доба отворено именује само „преврат“, а под утицајем дроге сељаци постају ватрени комунисти, и потпуно прећуткивање друге идеологије која је у том тренутку увелико овладала Немачком попут верског лудила – било је довољно индикативно за Перуцове савременике који су умели да читају између редова.
Иако идејно изузетно „густо“ и сложено штиво које награђује и поновно читање, Снег Светог Петра истовремено је питак и узбудљив роман који својим читаоцима нуди вешто уклопљене црте различитих жанрова и, помало неочекивано, љубавну причу која све време трепери на граници између тривијалног и трагичног, у складу са двострукошћу читавог текста.
Тијана Тропин