Александар Скрјабин – Мистерија

Свако ко је у Скрјабину видео генијалног ком позитора морао је а приори да претпостави колико је он и дубок мислилац. Ипак, за његовог живота само мали број њему најближих људи био је у извесној мери упознат са његовом философском мисли, а само једној особи, његовој другој жени, били су непосредно познати његови философски текстови; она их је брижљиво скривала од туђих погледа. Идеја да их објави припада мени, и тек после дугих колебања Татјана Фјодоровна Шлецер-Скрјабина дала ми је својпристанак. Сматрао сам важним да прикупим и изнесем у јавност записе његовог духовноумног стваралаштва, не само зато што је, одвијајући се у грудима једног те истог духа, оно несумњиво напајало и
усмеравало и његово музичко дело, те и у том смислу може у извесној мери да служи као коментар тог стваралаштва, већ и зато што ми се чинило да је оно у највећој мери изванредно само по себи, независно од тога какву је улогу имало у односу на Скрјабинову музику. Ако је тачно да је сваки генијалан човек манијак једне велике идеје – а ја мислим да је то тачно – онда је Скрјабин био један од таквих људи. Још као дечак носио је у себи, као заметак плода, као клицу идеје која обухвата свет – идејуосећања, идејухтења, коју је током последње две године свог живота сматрао сазрелом у себи и коју је хтео да изрази у својој грандиозној Мистерији. Сазнати ту идеју, којој је био посвећен читав живот тако великог човека, сазнати је у потпуности, у њеном постепеном развоју, важно је за свакога и, мада је она у Скрјабиновој музици остварена, наравно, најпотпуније, важно је да сагледамо и тај цртеж идеје, који представљају његови записи. Мој циљ је био да је представим у оригиналним документима, у неку руку као биографију тејединствене, апсолутно личне и дубоко интимне Скрјабинове мисли. Најважнија карика у том ланцу – разуме се, јесте последње језичко Скрјабиново дело, текст за Уводни чин. Историја овог дела баца светлост на целокупан ток Скрјабинових мисли; зато се чинило корисним да текстовима претходи изванредан уводни чланак Бориса Фјодоровича Шлецера, који је он љубазно написао за ову књигу. Саме записе извукао сам из Скрјабинових свесака под личним надзором Татјане Фјодоровне, како уз њену свесрдну помоћ, тако и уз помоћ Бориса Шлецера. Дневници су писани углавном оловком, местимично веома неразговетно, речи често нису биле довршене, знакова интерпункције, осим тачака, углавном није било. Овде се правопис рукописа репродукује тачно, али су у текст, да би читање било лакше, унети стандардни
знаци интерпункције; изузетак представља једино Уводни чин, у коме је поштована и пунктуација аутора, тачније – њено одсуство.

Михаил Гершензон