Николај Берђајев – Крај ренесансе
Хришћанство је ослободило човека од демонолатрије, од природних демона који су га мучили у паганском свету. Само је хришћанско искупљење човеку дало могућност да се духовно подигне и стане на ноге; оно је истргло човека из њедара стихијске природе у коју је човек упао и постао њен роб. Античко доба је припремило облик човеков; у том добу се пробудила стваралачка енергија човекова, али човекова личност још није била ослобођена од власти природних стихија, духовни човек још није био рођен. Друго рођење човеково, не природно него духовно, збило се у хришћанству. И хуманизам је своју истинску човечност добио од хришћансгва зато што је није могао наћи у античности. Али хуманизам је у свом развоју отргнуо човека од његових божанских основа. И након што је хуманизам сасвим отргнуо човека од Божанства, он се окренуо и против човека и почео је да руши његов лик, зато што је човек слика и прилика Божја. Када је човек пожелео да буде само слика и прилика природе, само природни човек, он се потчинио нижим стихијама и изгубио свој лик. Демони поново кидају човека и он је немоћан да се одбрани и одржи. Духовни центар човекове личности је изгубљен. И то окретање хуманизма против човека – то је трагедија нове историје. У томе је узрок фаталног неуспеха Ренесансе и неизбежност њеног краја. Људи нашег времена говоре да и хришћанство није успело, да није остварило своје наде и да нема никаквог разлога ни смисла да му се опет враћамо. Али то што европско човечанство није остварило хришћанство – напротив, оно га је нагрдило и издало – не може се узети као оправдан приговор против његове истине и правде. Христос није ни рекао да ће се његово царство остварити на земљи. Његово царство није од овога света. Он је предсказао и то да ће на крају ослабити и вера и љубав. Лаж хришћанског човечанства је само људска лаж, човекова издаја и пад, његова слабост и грешност, а не неистинитост хришћанска или Божја. Човек је унаказио хришћанство, спутао га је својим падовима, и, најзад, устао је против њега, издао га је, а одговорност за своје грехе и падове пребацио је на саму хришћанску истину. Стваралачки духовни живот није само дело Божје, него је и човечје дело. Човеку је остављена велика слобода. И та слобода је велика проба снаге његовог духа. Бог од човека очекује стваралачка дела и стваралачке доприносе. И уместо да Богу окрене свој стваралачки лик и да Богу преда изобиље своје слободне снаге, човек је растурао и уништавао своју стваралачку снагу у тежњи да учврсти своју независност од Бога тако што је бежао од центра духовног живота. То је за жаљење, за горко жаљење. Изгледа да се губи и умире лепота, да више неће бити слободног стваралачког делања, да је већ уништена слободна човечја индивидуалност. И зато наше препуштање туговању није малодушност или слаба вера. Безбројни су начини за препород човекове природе. Али сада би могло доћи до препорода човекa и његове стваралачке моћи само ако би се човек удубио у хришћанство, само ако би Христов лик засијао у човеку, ако би се прихватило и признало хришћанско откровење о човековој личности. У хришћанству још није била сасвим откривена антропологија, откровење о човеку није још завршено. У томе је смисао теме коју је о човеку поставила нова хуманистичка теорија. Али, савремена Европа је сасвим напустила хришћанско откровење о човечјој личности и предала ју је стихијским вихорима да је распрше. Она је у своју културу примила начело хаоса, које може да гурне Европу у период варварства. Али никакви вихори, никакве хаотичке стихије нису у стању да угасе светлост хришћанског откровења о Богу, о човеку, и о Богочовеку. Врата адова неће јој одолети. И зато ће извор светлости остати, ма колико велика била тама. И ми не треба само да се осећамо као последњи Римљани, верни старој и вечној истини и лепоти, него и као они који очекују невидљиву, будућу стваралачку дубину, када ће се родити сунце нове хришћанске Ренесансе. Можда ће она бити у катакомбама и само за малобројне, можда ће наступити на крају времена. Није нам дато да то знамо. Али сигурно знамо да вечну светлост и вечну лепоту неће уништити никаква тама нити хаос. Победа квантитета над квалитетом, овог ограниченог света над оним бескрајним светом, увек је илузорна. И зато без страха и туге треба да изађемо из нове историје и да ступимо у ноћ средњевековља. Нека се угаси лажна и варљива светлост!