Владимир Казаков – Грешка живих

Немогућност да препозна и сачува себе као место света, јер свет, како каже Бибихин, и није другде до у човеку, рађа осећај апсурда, из кога даље проистиче бунт, као једини могући начин постојања. Отуда препуштање стварању, јер оно је за Казакова како својеврстан ескапизам, тако и једино што га држи у животу, једини могући начин борбе, управо тај бунт.
Међутим, циљ Казакова није, како се чини, у одбацивању апсурдног постојања, већ у његовом превазилажењу. Стога и у процесу стварања Казаков види могућност проналажења, истина краткорочног, али ипак смираја, својеврсног спасења за којим толико трага. На тој утабаној сизифовској стази, Казакову ће се амбивалентни хаосмос, тај „рај који не зацељује“, дат првобитно као одраз стварности против које се буни, приказати у супротној перспективи, и као да одговара одлучном позиву Ничеа: „Amor fati!“, заволи своју судбину, постаће наједном свет коме треба тежити, онај бољи свет који настаје из пера писца.
Из поговора преводиоца Василисе Шљивар.