Андреј Бели ГЛОСОЛАЛИЈА поема о звуку (одломак) „Глосолалија“ је написана 1917.године, а први пут објављена пет година касније – 1922. у Берлину.
Видео сам еуритмисткињу: плесачицу звука; она излива спирале грађе светова; свесу то мироздања; изражава како нас је изговорио Божански Звук; како у звучању полетели смо кроз Космос; сунца, месеци и земље у њеним покретима горе; песникове алитерације и асонанце по први пут – горе. Доћи ће време: час журно испруживши руке, час их спуштајући, под звездама ће нам рој еуритмисткиња развити свете покрете; на линије покрета спустиће се звуци; и светла ће значења сићи. Гестикулација, еуритмија је уметност речи: филологија је у наше време уметност спорог читања; у будућности она је живи плес свих звезда: зодијака, планета, њихових токова, њихове ватре; спознаја мудрости су ноте и плес; умеће да се гестовима створи свет значи да корен свести је разоткривен: мисао срасла са речју; тако је израз звука знање; и одговор на питање је мимички гест, што представља живот питања у мени; без умећа да се представи живот питања, нема ни решења питања. Видео сам еуритмију (појавила се таква уметност); у њој је знање шифри природе; природа је настанила земљу из звука; на еуритмисткињи црвени се звук; и природа свести је у њему; и еуритмија је уметност спознаје; ту се мисао излива у срце; а срце крилима-рукама без речи говори; и дволичност руку говори.
Кроз еуритмију нас духови спуштаху на земљу; ми смо у њима као анђели.
Видео сам еуритмисткиње (крај куполе, силне од звука): њихове ешарпе су лепршале; и у луковима крила кретале су се њихове руке; и спуштале се ешарпе; стајале би једна и друга, пружиле к нама руке, описујући далеке звуке; чинило се: иза ње је неко; и расцепима
звука – блиста сама Древност: – У прастарој Арији, у „Аери“, живесмо некада ми, звуци; и досад звуци живе; ми их изражавамо звукословљем:
Из руде сунца свет је нико,
Зар вечност може звати ико?
Нек време песак броји снова,
Ал ти му носиш зрна нова.
На прегибима гипких руку,
У зрак се диже црква звуку.
Сергеј Јесењин