ФЛОРЕНСКИ Павле Александрович (9/21. 01. 1882, Јевлах, Јелисаветпољска губернија (сада Азербејџан) – 8. 12. 1937, Лењинград) – религиозни мислилац, научник. Ф. је детињство провео у Тифлису и Батумију, где је његов отац, саобраћајни инжењер, градио војни батумско-ахаљцихски пут. Похађао је Другу тифлиску класичну гимназију заједно са Д. Д. Бурљуком, А. В. Јељчаниновом, Ерном, Л. Б. Розенфељдом (Камењевом). У лето 1899, Ф. је доживео духовну кризу, када је схватио ограниченост природно-научног знања. Као последица тога, код њега се појавило интересовање за религију. У исто време, појављује се његов „математички идеализам“, који је он описивао као „дубоко уверење да се све могуће законитости бића већ садрже у чистој математици као првом конкретном, а стога и за коришћење доступном самооткривању принципа мишљења“. У вези са овим уверењем код њега се јавила „потреба да изгради философско схватање света, ослањајући се на продубљене основе математичког сазнања“ (види: Богословски радови. 1982. Бр 23). Године 1900. Ф. се уписао на физичко-математички факултет Московског универзитета, на одсек за чисту математику. Велики утицај на њега извршио је Бугајев, чије је учење о дисконтинуитету (аритмологију) Ф. обогатио идејама теорије скупова Г. Кантора. Његов рад „О симболима бесконачности“ (1904) био је први рад из теорије скупова у Русији. Свој кандидатски рад „О особеностима равних кривих као местима нарушавања њене непрекидности“, Ф. је планирао да укључи у велики философски рад „Дисконтинуитет као елемент погледа на свет“. У синтези Канторове теорије скупова и Бугајевљеве аритмологије, он је видео универзални метод за решавање не само математичких проблема, већ и проблема из других области знања („философско-математичка синтеза“). Ф. је при томе тачку и број схватао као живу монаду, „умни првоорганизам“. Паралелно са бављењем математиком, Ф. активно учествује у студентском Историјско-филолошком друштву, основаном на иницијативу С. Н. Трубецкоја. Под руководством Трубецкоја, написао је рад „Идеја Бога у Платоновој држави“, а под руководством Лопатина, који је био на челу философске секције у друштву, рад „Учење Џ. Ст. Мила о индуктивном пореклу геометријских појмова“. У септембру 1904. године, по савету епископа Антонија (Флоренсова), Ф. се уписује на Московску духовну академију. Кандидатски рад „О религиозној истини“ који је написао по завршетку академије, ушао је у основу његове магистарске дисертације. У септембру 1908. године, Ф. је постављен за доцента академије на катедри за историју философије. Године 1911. ректор академије, епископ волоколамски Теодор (Поздејевски) рукоположио га је у чин ђакона, а затим у чин свештеника. Од 1912. Ф. је служио у Сергијево-посадској цркви Марије и Магдалене при уточишту милосрдних сестара Црвеног Крста. У време док је предавао на академији (1908-1919), Ф. је основао низ оригиналних курсева из историје античке философије, философије културе и култа, Кантове философије, од којих су само неки делови били објављени (Границе гносеологије // Богословски весник. 1913. Т. 1. Бр. 1; Смисао идеализма. Сергијев Посад, 1915, Први кораци философије. Сергијев Посад, 1917). Оцењујући допринос Ф. у изучавању платонизма, Лосев пише да је он дао „концепцију платонизма, која по дубини и тананости превазилази све што сам икада читао о Платону“. „Ново што Флоренски уноси у схватање платонизма, то је учење о лику и магичном имену. Платоновска Идеја је изражајна, она има одређен живи лик“ (Огледи о античком симболизму и митологији. М., 1993). По Ф., живо биће је наојочигледније испољавање идеје. Идеја је монада-јединица посебне врсте – „бесконачна јединица“. Идеје Платона одговарају имену. „Оно што се сазнаје – идеја Платона – потпуно се подудара са именом, чију унутрашњу снагу схвата врач у свом врачању. И та пунозначна имена у истом су односу према обичним именима-надимцима, као идеје Платона – према празним разумским појмовима“ (Флоренски П. А. Општечовечански корени идеализма // Симбол. 1984. Бр. 11). Ф. је дакле сматрао да идеја Платона, јединица, садржи у себи снагу-супстанцију-реч, која формира само биће ствари. Године 1908., у зборнику „Питања религије“ појавила се прва редакција књиге „Стуб и тврђава Истине“ која је ушла у основу магистарске дисертације Ф. „О духовној истини. Оглед из православне теодицеје“ (М., 1913. 1-2). После одбране дисертације (1914), Ф. је постао магистар богословља и ванредни професор академије на катедри за историју философије. Исте године, као засебно издање појавио се његов најпознатији рад „Стуб и тврђава истине. Оглед из православне теодицеје“ (М., „Пут“, 1914). Ф. је сматрао да је његов животни задатак пробијање пута ка будућем целовитом погледу на свет, који синтетизује веру и ум, интуицију и разум, богословље и философију, уметност и науку. Ф. су биле стране апстрактне конструкције.

Извор Енциклопедија Руске Философије/Логос