БУЛГАКОВ Сергеј Николајевич (16/28. 06. 1871, Ливни, Орелска губернија – 13. 07. 1944, Париз) – економиста, философ, богослов, публициста. Рођен у свештеничкој породици. Године 1881. уписао се у Ливнинску богословску школу, а 1884. у Орелску богословију. Правни факултет у Москви уписује 1890. године, и по завршетку студија остаје на катедри за политичку економију и статистику ради припрема за звање професора. Године 1895. предаје политичку економију у Московској техничкој школи. Његов први значајан рад „О тржишту у капиталистичкој производњи“, написан са становишта такозваног „легалног марксизма“, излази 1897. године. Б је 1898. године положио магистарски испит и упућен на двогодишње студијско путовање у иностранство (Немачка

, Француска, Енглеска). Ту је написао своју магистарску дисертацију „Капитализам и земљорадња“ (Спб., 1900. т. 1-2 ), детаљно проучио немачку класичну философију, посебно И. Канта и Ф. В. Шелинга. Тих година упознаје се с водећим немачким социјалдемократама: К. Кауцким, А. Бебелом, В. Адлером, и др. Плеханов га назива „надом руског марксизма“. По повратку у Русију, отприлике од 1901. године, започиње његов постепени прелазак на идеализам, што се најпре испољило у његовом учешћу у зборнику „Проблеми идеализма“ (М., 1902; чланак „Основни проблеми теорије прогреса“), а затим и јавно потврдило у књизи „Од марксизма ка идеализму“ (Спб., 1903). Од 1901. године, након што је одбранио магистарску дисертацију, Б. живи у Кијеву, где је изабран за редовног професора политичке економије Кијевског политехничког института и приват-доцента Кијевског универзитета. Управо тада започиње и његова каријера предавача по којој ће ускоро постати познат. У августу 1903. године учествује на нелегалном конгресу на коме су постављени темељи „Савеза ослобођења“ (будућег језгра партије кадета), а од 1904. године заједно с Берђајевом уређује часописе „Нови пут“ и Проблеми живота“). После револуције 1905. дефинитивно је разочаран у идеје марксизма и социјализма (релативну исправност социјализма, међутим, никада није порицао, сматрајући га извесним социјално-политичким „минимумом“ хришћанске политике). Године 1906. Б је учествовао у стварању Савеза хришћанске политике, а 1907. био изабран за посланика Орелске губерније у ИИ Државној думи, као непартијски „хришћански социјалиста“. Б. 1906. године одлази у Москву где постаје приват-доцент на Московском универзитету, а 1907. и професор политичке економије на Московском факултету за трговину. Почев од 1907. године у стваралаштву Б. приметно се повећава, а затим почиње и да преовладава религијско-философска проблематика. Године 1909. постаје један од сарадника зборника „Вехи“ („Путокази“) (чланак „Хероизам и подвижништво“), а 1911. издавачка кућа „Пут“, у чијој је организацији и раду Б. играо значајну улогу, издаје његов зборник „Два града“ (у 2 тома). Прва монографија Б „Философија привре

де“ (с поднасловом „Део први. Свет као привреда“) објављена је 1912. године и у њој је целокупна проблематика политичке економије и социјалне философ

ије марксизма темељно прерађена са становишта религијске философије. Исте године Б. ју је одбранио као докторску дисертацију. Објављујући први део „Философије привреде“, издавачка кућа „Пут“ је најавила да припрема њен други део – „Оправдање привреде (етика и есхатологија)“, али је ова замисао доживела суштинске измене у току рада, па је, на крају, 1917. године, Б. издао књигу „Светлост невечерња. Сазрцање и умозрење“ коју је сматрао фактичким наставком и завршетком „Философије привреде“. Она представља својеврсни резиме целокупног претходног периода философског развоја Б., крајњу тачку еволуције његовог погледа на свет у оквиру религијске философије. Следећи корак ове еволуције – прихватање свештеничког звања у лето 1918. године (чему је претходило активно учешће Б. у раду Сверуског помесног сабора, који је обновио патријаршију) – био је за њега сасвим логичан и природан. Б. је 1918. године отишао из Москве на Крим, где се већ налазила његова породица, а одатле је крајем 1922. године, одлуком совјетске владе, био протеран у Турску. Током четворогодишњег боравка на Криму Б. је написао низ философских радова који су објављени тек после његове смрти: „Философија имена“, „Трагедија философије“, и др. Овим се управо и завршава период философског стваралаштва Б. Од маја 1923. године до лета 1925. године, Б. је био професор црквеног права и богословије на правном факултету Руског научног института у Прагу, а затим се дефинитивно настањује у Паризу, где постаје професор богословије и декан Православног богословског факултета. Од 1925. до 1938. године Б. је путовао по земљама Европе и Америке. Богословско наслеђе оца Сергија веома је обимно: „Св. Петар и Јован“, „Неопалима купина“, „Апокалипса по Јовану“, „Православље“, трилогија: „Јагње Божије“, „Невеста јагњета“, „Утешитељ“, и др. Истина, чак и као богослов Б. је веома философичан, па чак и „социологичан“ о чему сведоче и његови чланци као што су „Душа социјализма“ (Нови град, 1931. бр.1; 1932. бр. 3; 1933. бр. 7), „Нација и човечанство“ (исто, 1934. бр. 8), „Православље и социјализам“ (Пут. 1930. бр. 20), брошура „Хришћанска социологија“

Извор: Енциклопедија Руске Философије/Логос