БЕРЂАЈЕВ Николај Александрович (6/18. 03. 1874, Кијев – 23. 03. 1948, Кламар, близу Париза) – философ, публициста. Школовао се у Кијевском кадетском корпусу, а 1894. уписао се на Природњачки факултет на универзитету св. Владимира, али је после годину дана прешао на Правни. На факултету је под руководством Челпанова почео систематски да се бави философијом. Већ тада Б. се укључио у социјалдемократски рад и постао пропагатор марксизма, због чега је приликом растурања кијевског Савеза за борбу за ослобађање радничке класе 1898. године, био ухапшен и избачен с универзитета. Његов рад „Субјективизам и индивидуализам у друштвеној философији. Критичка студија о Н. К. Михајловском“ (1901) садржао је предговор П. Б. Струвеа и означио одлучан заокрет тзв. „критичких марксиста“ ка идеализму, који ће оснажити нешто касније, 1902. године, учешћем Б. у објављивању зборника „Проблеми идеализма“. Од 1901. до 1903. године Б. је био у административном  прогонству, најпре у Вологди, а затим у Житомиру, где се удаљио од социјалдемократије и приближио либералном „Савезу за ослобођење“. Б. је 1904. ушао у редакцију часописа „Нови пут“, а 1905, је, заједно са Булгаковом руководио часописом „Проблеми живота“. Постао је публициста и теоретичар „нове религијске свести“. Видети књигу Б. „Нова религијска свест и друштвена стварност“ (1907) и „Суб специе аетернитатис. Огледи философски, социјални и књижевни“ (1907). Б. се 1908. године преселио у Москву. Учествовао је стварању зборника Вехи (Путокази) (1909). Трагање за сопственим философским објашњењем „неохришћанства“ завршило се књигом „Философија слободе“ (1911), и нарочито, књигом „Смисао стваралаштва. Покушај оправдања човека“ (1916), коју је Б. сматрао првим изразом своје самосталне философије. Први светски рат Б. је доживео као крај хуманистичког периода историје са доминацијом западноевропских култура и почетак превладавања нових историјских сила, пре свега Русије, чија је мисија хришћанско уједињавање човечанства (видети зборник „Судбина Русије“, 1918). Б. је с одобравањем дочекао народни карактер Фебруарске револуције и руководио је пропагандистичким радом (реаговања у часописима „Руска слобода“, „Народњаштво“), у циљу спречавања „бољшевизације“ револуционарног процеса, и његово усмеравање у „правцу друштвенополитичке еволуције“. Октобарску револуцију је оценио као националну катастрофу. Током совјетског периода свог живота Б. је основао Слободну академију духовне културе, учествовао у састављању зборника „Из дубине. Зборник чланака о руској револуцији“ (1918), „Освалд Шпенглер и залазак Европе“ (1922). У овим радовима, као и у онима објављеним у иностранству, тј. у књигама „Философија неједнакости. Писма о философији друштва упућена људима који ме не воле“ (1923), „Смисао историје. Оглед из философије човекове судбине“ (1923), „Поглед на свет Достојевског“ (1923) – руска револуција разматра се као продукт развоја западноевропског световног хуманизма и, с друге стране, као израз религиозне психологије руског народа. Године 1922. Б. је био протеран из Совјетске Русије. Од 1922. до 1924. године живео је у Берлину. Његов есеј „Ново средњовековље. Размишљања о судбини Русије и Европе“ (1924) донео му је европску славу. Б. је 1924. године прешао у Кламар близу Париза, где је боравио до краја живота. Бавио се активно стваралачким, друштвено-културним и редакторско-издавачким радом. Најважнијим за разумевање своје философије сматрао је књиге које је написао у периоду принудне емиграције: „О човековом позвању. Оглед из парадоксалне етике (1931) и „О човековом ропству и слободи. Оглед из персоналистичке философије (1939). Књигом, која је у највећој мери изражавала његове метафизичке представе, он је сматрао „Опит есхатолошке метафизике. Стваралаштво и објективација“ (1947). После смрти Б. објављена је „Самоспознаја. Покушај философске аутобиографије“, „Царство Духа и царство Ћесара“ (1949) и „Егзистенцијална дијалектика божанског и људског“ (1952). Године 1954. је на француском језику изашла његова књига „Истина и откривење. Пролегомена за критику откровења“ (први пут на рус. језику.: Спб., 1996). Б. је учествовао у раду издавача YМЦА-Пресс, познатог по својим издањима религијско-философске литературе, био је уредник часописа „Пут“, који је био орган руске религијско-философске мисли. Учествовао је на конгресима Руског студентског хришћанског покрета, у „Православном делу“ мајке Марије, покрету „новоградоваца“, укључивао се у разне друштвенополитичке и друштвено-црквене дискусије у емигрантским круговима, успостављао у свом стваралаштву везу између руске и западноевропске мисли. Током Другог светског рата Б. је заузео изразито патриотску позицију, а после победе над хитлеровском Немачком понадао се извесној демократизацији духовног живота у СССР, чиме се може објаснити, рецимо, и његов „совјетски патриотизам“, који је изазвао негативну реакцију у круговима непомирљиве емиграције, која је Б. непрестано оптуживала због његове „левичарске“ друштвенополитичке позиције. Б. је 1947. г. било додељено звање доктора универзитета у Кембриџу. Главни проблем философије Б., јесте смисао човекове егзистенције и, у вези с тим, смисао бића у целини. Његово принципијелно решење сматрао је он, може бити само антропоцентрично – философија „сазнаје биће из човека и кроз човека“; смисао бића открива се у смислу сопствене егзистенције. Осмишљена егзистенција, јесте егзистенција у истини, коју човек постиже на путевима спасења (бекства од света) или стваралаштва (активног преуређења света уз помоћ културе, социјалне политике). Човеку својствена способност стварања је божанска, и у томе се састоји његова богоподобност. Од стране Бога вишу човекову природу показује Исус Христос, Бог који је примио људско обличје, а од стране човека – његово стваралаштво, стварање „новог, чега још није било“. Философија хришћанског стваралачког антропологизма добила је свој први опсежан израз у књизи „Смисао стваралаштва“. Ова фаза завршава се радом „Философија слободног духа. Проблематика и апологија хришћанства“ (И и ИИ део, 1927-1928).