Andrej Beli GLOSOLALIJA poema o zvuku (odlomak) “Glosolalija” je napisana 1917.godine, a prvi put objavljena pet godina kasnije – 1922. u Berlinu.

Video sam euritmistkinju: plesačicu zvuka; ona izliva spirale građe svetova; svesu to mirozdanja; izražava kako nas je izgovorio Božanski Zvuk; kako u zvučanju poleteli smo kroz Kosmos; sunca, meseci i zemlje u njenim pokretima gore; pesnikove aliteracije i asonance po prvi put – gore. Doći će vreme: čas žurno ispruživši ruke, čas ih spuštajući, pod zvezdama će nam roj euritmistkinja razviti svete pokrete; na linije pokreta spustiće se zvuci; i svetla će značenja sići. Gestikulacija, euritmija je umetnost reči: filologija je u naše vreme umetnost sporog čitanja; u budućnosti ona je živi ples svih zvezda: zodijaka, planeta, njihovih tokova, njihove vatre; spoznaja mudrosti su note i ples; umeće da se gestovima stvori svet znači da koren svesti je razotkriven: misao srasla sa rečju; tako je izraz zvuka znanje; i odgovor na pitanje je mimički gest, što predstavlja život pitanja u meni; bez umeća da se predstavi život pitanja, nema ni rešenja pitanja. Video sam euritmiju (pojavila se takva umetnost); u njoj je znanje šifri prirode; priroda je nastanila zemlju iz zvuka; na euritmistkinji crveni se zvuk; i priroda svesti je u njemu; i euritmija je umetnost spoznaje; tu se misao izliva u srce; a srce krilima-rukama bez reči govori; i dvoličnost ruku govori.

Kroz euritmiju nas duhovi spuštahu na zemlju; mi smo u njima kao anđeli.

Video sam euritmistkinje (kraj kupole, silne od zvuka): njihove ešarpe su lepršale; i u lukovima krila kretale su se njihove ruke; i spuštale se ešarpe; stajale bi jedna i druga, pružile k nama ruke, opisujući daleke zvuke; činilo se: iza nje je neko; i rascepima
zvuka – blista sama Drevnost: – U prastaroj Ariji, u “Aeri”, živesmo nekada mi, zvuci; i dosad zvuci žive; mi ih izražavamo zvukoslovljem:

Iz rude sunca svet je niko,
Zar večnost može zvati iko?
Nek vreme pesak broji snova,
Al ti mu nosiš zrna nova.
Na pregibima gipkih ruku,
U zrak se diže crkva zvuku.

                        Sergej Jesenjin