Владимир Меденица – Анђео са хиљаду очију
Као што икона није слика, а црквено појање није обична песма (музика), тако ни библијско казивање није просто једна прича или приповетка. И икона, и црквено појање, и библијско казивање делови су узвишене, надуметничке целине која се зове литургија. Сушто онострано, неуклоњиво и стамено, вечно је присутно у њима, за разлику од дела људских руку, ма како она, дата у форми уметности, изгледала „вечна“. Ипак, у својим највишим манифестацијама, уметност је пропињање ка оностраности, уздах и вапај упућен небу из ове „долине суза“, она је и дословно онај хлeб насушни који човек ствара и једе у зноју лица свог. Зато се на таква искања, какво је стваралаштво Достојевског, спушта Дух Свети, да кроз милост своју подржи људске напоре. И у томе се – ма како то звучало парадоксално – крије један од разлога због чега дело Достојевског многима не одаје утисак високе уметности, поготово не онима чији је укус „школован“ на делима „секуларне“ уметности и на убеђењу у некакву аутономију уметности. Јер дело Достојевског је већ предукус надуметности, нечега што уместо „пролазне вечности“ људских рукотворина, садржи у себи, у свом крајње узбуђеном, готово нервозном искању Царства Божијег, управо оно смирено присуство Суште оностраности.“