29. januara 1853.godine
Rođen je u porodici Sergeja Mihajloviča Solovjova, uglednog istoričara, autora “Istorije Rusije”. Majka Poliksena bila je tiha i smerna žena. U kući: Pravoslavlje, duboka pobožnost, slovenofilstvo.
1860. godine
Kao sedmogodišnji dečak, Solovjov čita “Žitija svetih” i namerava da postane pustinjak.
1862. godine
U proleće, u moskovskom hramu Svetoga Vaznesenja, u toku Svete Liturgije, prvi put je pred sobom ugledao “Sofiju, Nebesku Ženu”, okruženu plaveću, s cvetom u ruci. Oko njega sve iščezava, dečak vidi samo “Lepoticu”.
1867-1871. godine
Proživljava religioznu krizu. Postaje ateista. Iz sobe izbacuje ikone. Čita Renana. Ponaša se bogohulno.
1875.godine
Završio je svoje visoko školovanje, na Moskovskom univerzitetu, pohađao Duhovnu akademiju, odbranio magistarski rad “Kriza zapadnoevropske filosofije”. Kao docent i magistar, kreće u Englesku. U prolazu, boravi u Parizu, kojim nije naročito oduševljen. Utehu nalazi u Britanskom muzeju. Tu izučava pomno gnostičko – kabalističke spise, doživljava novi susret sa “Sofijom” koja mu zapoveda da ide u Egipat gde će je videti opet i gde će se upoznati sa izvesnim izvornim tradicijama masonerije koje čuvaju beduinska plemena.
1876. godine
U Egipatskoj pustinji, gde su se nekada podvizavali veliki monasi, nakon suočavanja s jednim beduinskim plemenom koje ga umalo nije ubilo (mislili su da je đavo), Vladimir Solovjov doživljava ključni susret s “Nebeskom Ženom”; intuicija svetske harmonije pretvara se u živo mističko viđenje – nebo i zemlja mirišu na ruže, a “Sofija sve spaja u jedan jedini lik lepote”.
1880. godine
Brani doktorat “Kritika apstraktnih načela”.
1881.godine
Iako jedan od najpopularnijih profesora, prinuđen je da napusti univerzitet zato što je od cara Aleksandra III tražio da oprosti ubicama svog oca, oslobodioca kmetova, Aleksandre II. Postaje neka vrsta ruskog Sokrata, putujućeg propovednika, donekle u tradiciji narodnih “stranjika”, koji ceo život posvećuju lutanju i poklonjenju svetim mestima.
1886. godine
Objavio knjigu “Istorija i budućnost teokratije”. Gost je u Zagrebu kod biskupa Josipa Juraja Štrosmajera, s kojim se bratimi. Oduševio se idejom da ujedini katolicizam i Pravoslavlje. Katolici ga ubeđuju da postane potajni papopoklonik.
1888. godine
U Zagrebu piše “Rusiju i univerzalnu crkvu”, najviše se približavajući Rimu.
1892. godine
Ruska Pravoslavna Crkva zabranjuje svom sveštenstvu da Vladimiru Solovjovu daju Sveto Pričešće Tela i Krvi Hristove, jer se njegovo teološko učenje više ni u čemu ne poklapa sa Simvolom Vere Svete Pravoslavne Crkve. Ovo vrlo pogađa Solovjova, koji je sebe smatrao vernim Hristu.
1893. godine Boravi u Engleskoj.
1895.godine
Počinje da oseća prizive umrlih drugova.
1896. godine
Pričešćuje se kod unijatskog sveštenika. Katolici tvrde da to znači njegov prelazak u Rimsku crkvu.
1898.godine
Putujući u Egipat, nekoliko puta se susreće sa demonima. U Egiptu obnavlja uspomene na susret sa Sofijom. Izdaje knjigu “Opravdanje dobra”, za koju neki smatraju da je njegovo kapitalno delo.
1900. godine
Razočarao se u svoje dotadašnje ideje, a pogotovu u teokratsku utopiju. Piše “Tri razgovora” gde u “Kratkoj povesti o antihristu” izlaže svoje viđenje apokaliptičke budućnosti čovečanstva. Približava se Pravoslavnom Svetom Predanju i tvrdi da će religije, među njima i razne hrišćanske konfesije, ujediniti antihrist, onaj koga Sveti Pavle naziva “čovekom bezakonja”. Pričešćen je i ispovedan kao pravoslavan. To se desilo na imanju knezova – filosofa, braće Trubeckih, Uskoje, kraj Moskve. Umire 12. avgusta. U toku života poznavao se s mnogim velikim duhovima Rusije – sa Dostojevskim, Aksakovim, Leontjevim, Fjodorovim, Rozanovom i Fetom. Ana Dostojevska, supruga velikog pisca, u svojim uspomenama zabeležila je odlaske njenog muža i Vladimira Solovjova u Optinu pustinju, u posetu starcu, monahu Amvrosiju. Tolstoja Solovjov nije voleo i njegove ideje o “hrišćanstvu bez Hrista” i “nenasilju” odbacio je. Napisao je mnogo knjiga, i živo učestvovao u polemikama svoga vremena: od polemika sa slovenofilima, preko zalaganja za ukidanje smrtne kazne, do sukoba s tolstojevštinom. Proučavao je socijalističke i anarhističke ideje, uviđajući potrebu da hrišćanstvo odgovori na neka društvena pitanja svog vremena. Bio je vrlo obrazovan, znao klasične i mnoge savremene jezike, pratio razvoje prirodnih nauka i zanimao se za politička zbivanja.