Николај Берђајев – Крај ренесансе

Хришћанство је ослободило човека од демонолатрије, од природних демона који су га мучили у паганском свету. Само је хришћанско искупљење човеку дало могућност да се духо­в­но подигне и стане на ноге; оно је истргло чо­века из њедара стихијске природе у коју је човек упао и постао њен роб. Античко доба је при­пре­мило облик човеков; у том добу се пробудила ства­ралачка енергија човекова, али човекова ли­чност још није била ослобођена од власти при­родних стихија, духовни човек још није био ро­ђен. Друго рођење човеково, не природно него духовно, збило се у хришћанству. И хуманизам је своју истинску човечност добио од хриш­ћан­сгва зато што је није могао наћи у античности. Али хуманизам је у свом развоју отргнуо човека од његових божанских основа. И након што је хуманизам сасвим отргнуо човека од Божанства, он се окренуо и против човека и почео је да ру­ши његов лик, зато што је човек слика и прилика Божја. Када је човек пожелео да буде само слика и прилика природе, само природни човек, он се потчинио нижим стихијама и изгубио свој лик. Демони поново кидају човека и он је немоћан да се одбрани и одржи. Духовни центар човекове ли­чности је изгубљен. И то окретање хуманизма против човека – то је трагедија нове историје. У томе је узрок фаталног неуспеха Ренесансе и не­избежност­ њеног краја. Људи нашег времена го­воре да и хришћанство није успело, да није ос­тва­рило своје наде и да нема никаквог разлога ни смисла да му се опет враћамо. Али то што европско човечанство није остварило хришћан­ство – напротив, оно га је нагрдило и издало – не може се узети као оправдан приговор против његове истине и правде. Христос није ни рекао да ће се његово царство остварити на земљи. Ње­гово царство није од овога света. Он је пред­сказао и то да ће на крају ослабити и вера и љубав. Лаж хришћанског човечанства је само људ­ска лаж, човекова издаја и пад, његова сла­бост и грешност, а не неистинитост хришћанска или Божја. Човек је унаказио хришћанство, спу­тао га је својим падовима, и, најзад, устао је против њега, издао га је, а одговорност за своје грехе и падове пребацио је на саму хришћанску истину. Стваралачки духовни живот није само дело Божје, него је и човечје дело. Човеку је оста­вљена велика слобода. И та слобода је ве­лика проба снаге његовог духа. Бог од човека оче­кује стваралачка дела и стваралачке допри­носе. И уместо да Богу окрене свој стваралачки лик и да Богу преда изобиље своје слободне сна­ге, човек је растурао и уништавао своју ствара­лачку снагу у тежњи да учврсти своју незави­сност од Бога тако што је бежао од центра ду­ховног живота. То је за жаљење, за горко жа­љење. Изгледа да се губи и умире лепота, да ви­ше неће бити слободног стваралачког делања, да је већ уништена слободна човечја индивидуал­ност. И зато наше препуштање туговању није  ма­ло­душност или слаба вера. Безбројни су начи­ни за препород човекове природе. Али сада би могло доћи до препорода човекa и његове ства­ралачке моћи само ако би се човек удубио у хри­ш­ћанство, само ако би Христов лик засијао у чо­веку, ако би се прихватило и признало хришћан­ско откровење о човековој личности. У хриш­ћан­ству још није била сасвим откривена антро­по­логија, откровење о човеку није још заврше­но. У томе је смисао теме коју је о човеку по­ставила нова хуманистичка теорија. Али, савре­мена Европа је сасвим напустила хришћанско откровење о човечјој личности и предала ју је сти­хијским вихорима да је распрше. Она је у сво­ју културу примила начело хаоса, које може да гурне Европу у период варварства. Али ни­какви вихори, никакве хаотичке стихије нису у стању да угасе светлост хришћанског откровења о Богу, о човеку, и о Богочовеку. Врата адова не­ће јој одолети. И зато ће извор светлости остати, ма колико велика била тама. И ми не треба само да се осећамо као последњи Римљани, верни ста­рој и вечној истини и лепоти, него и као они ко­ји очекују невидљиву, будућу стваралачку дуби­ну, када ће се родити сунце нове хришћанске Ре­несансе. Можда ће она бити у катакомбама и са­мо за малобројне, можда ће наступити на крају времена. Није нам дато да то знамо. Али сигур­но знамо да вечну светлост и вечну лепоту неће уништити никаква тама нити хаос. Победа кван­титета над квалитетом, овог ограниченог света над оним бескрајним светом, увек је илузорна. И зато без страха и туге треба да изађемо из нове историје и да ступимо у ноћ средњевековља. Не­ка се угаси лажна и варљива светлост!