Vladimir Kazakov – Greška živih

Nemogućnost da prepozna i sačuva sebe kao mesto sveta, jer svet, kako kaže Bibihin, i nije drugde do u čoveku, rađa osećaj apsurda, iz koga dalje proističe bunt, kao jedini mogući način postojanja. Otuda prepuštanje stvaranju, jer ono je za Kazakova kako svojevrstan eskapizam, tako i jedino što ga drži u životu, jedini mogući način borbe, upravo taj bunt.
Međutim, cilj Kazakova nije, kako se čini, u odbacivanju apsurdnog postojanja, već u njegovom prevazilaženju. Stoga i u procesu stvaranja Kazakov vidi mogućnost pronalaženja, istina kratkoročnog, ali ipak smiraja, svojevrsnog spasenja za kojim toliko traga. Na toj utabanoj sizifovskoj stazi, Kazakovu će se ambivalentni haosmos, taj „raj koji ne zaceljuje“, dat prvobitno kao odraz stvarnosti protiv koje se buni, prikazati u suprotnoj perspektivi, i kao da odgovara odlučnom pozivu Ničea: „Amor fati!“, zavoli svoju sudbinu, postaće najednom svet kome treba težiti, onaj bolji svet koji nastaje iz pera pisca.
Iz pogovora prevodioca Vasilise Šljivar