Рођен је 29. јануара 1853.године  у породици Сергеја Михајловича Соловјова, угледног историчара, аутора „Историје Русије“. Мајка Поликсена била је тиха и смерна жена. У кући: Православље, дубока побожност, словенофилство.
1860. године
Као седмогодишњи дечак, Соловјов чита „Житија светих“ и намерава да постане пустињак.
1862. године
У пролеће, у московском храму Светога Вазнесења, у току Свете Литургије, први пут је пред собом угледао „Софију, Небеску Жену“, окружену плавећу, с цветом у руци. Око њега све ишчезава, дечак види само „Лепотицу“.
1867-1871. године
Проживљава религиозну кризу. Постаје атеиста. Из собе избацује иконе. Чита Ренана. Понаша се богохулно.
1875.године
Завршио је своје високо школовање, на Московском универзитету, похађао Духовну академију, одбранио магистарски рад „Криза западноевропске философије“. Као доцент и магистар, креће у Енглеску. У пролазу, борави у Паризу, којим није нарочито одушевљен. Утеху налази у Британском музеју. Ту изучава помно гностичко – кабалистичке списе, доживљава нови сусрет са „Софијом“ која му заповеда да иде у Египат где ће је видети опет и где ће се упознати са извесним изворним традицијама масонерије које чувају бедуинска племена.
1876. године
У Египатској пустињи, где су се некада подвизавали велики монаси, након суочавања с једним бедуинским племеном које га умало није убило (мислили су да је ђаво), Владимир Соловјов доживљава кључни сусрет с „Небеском Женом“; интуиција светске хармоније претвара се у живо мистичко виђење – небо и земља миришу на руже, а „Софија све спаја у један једини лик лепоте“.
1880. године
Брани докторат „Критика апстрактних начела“.
1881.године
Иако један од најпопуларнијих професора, принуђен је да напусти универзитет зато што је од цара Александра ИИИ тражио да опрости убицама свог оца, ослободиоца кметова, Александре ИИ. Постаје нека врста руског Сократа, путујућег проповедника, донекле у традицији народних „страњика“, који цео живот посвећују лутању и поклоњењу светим местима.
1886. године
Објавио књигу „Историја и будућност теократије“. Гост је у Загребу код бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, с којим се братими. Одушевио се идејом да уједини католицизам и Православље. Католици га убеђују да постане потајни папопоклоник.
1888. године
У Загребу пише „Русију и универзалну цркву“, највише се приближавајући Риму.
1892. године
Руска Православна Црква забрањује свом свештенству да Владимиру Соловјову дају Свето Причешће Тела и Крви Христове, јер се његово теолошко учење више ни у чему не поклапа са Символом Вере Свете Православне Цркве. Ово врло погађа Соловјова, који је себе сматрао верним Христу.
1893. године Борави у Енглеској.
1895.године
Почиње да осећа призиве умрлих другова.
1896. године
Причешћује се код унијатског свештеника. Католици тврде да то значи његов прелазак у Римску цркву.
1898.године
Путујући у Египат, неколико пута се сусреће са демонима. У Египту обнавља успомене на сусрет са Софијом. Издаје књигу „Оправдање добра“, за коју неки сматрају да је његово капитално дело.
1900. године
Разочарао се у своје дотадашње идеје, а поготову у теократску утопију. Пише „Три разговора“ где у „Краткој повести о антихристу“ излаже своје виђење апокалиптичке будућности човечанства. Приближава се Православном Светом Предању и тврди да ће религије, међу њима и разне хришћанске конфесије, ујединити антихрист, онај кога Свети Павле назива „човеком безакоња“. Причешћен је и исповедан као православан. То се десило на имању кнезова – философа, браће Трубецких, Ускоје, крај Москве. Умире 12. августа. У току живота познавао се с многим великим духовима Русије – са Достојевским, Аксаковим, Леонтјевим, Фјодоровим, Розановом и Фетом. Ана Достојевска, супруга великог писца, у својим успоменама забележила је одласке њеног мужа и Владимира Соловјова у Оптину пустињу, у посету старцу, монаху Амвросију. Толстоја Соловјов није волео и његове идеје о „хришћанству без Христа“ и „ненасиљу“ одбацио је. Написао је много књига, и живо учествовао у полемикама свога времена: од полемика са словенофилима, преко залагања за укидање смртне казне, до сукоба с толстојевштином. Проучавао је социјалистичке и анархистичке идеје, увиђајући потребу да хришћанство одговори на нека друштвена питања свог времена. Био је врло образован, знао класичне и многе савремене језике, пратио развоје природних наука и занимао се за политичка збивања.